Ugovori između fizičkih lica

Ugovori se ne sklapaju samo u poslovnom svetu. Građani svakodnevno zaključuju ugovore i u privatnim odnosima, često i bez svesti o tome: kada pozajme novac rođaku, prodaju polovni automobil, iznajme stan ili nekome poklone stvar. Iako mnogi od ovih dogovora deluju jednostavno i zasnovani su na poverenju, oni proizvode pravne obaveze i mogu biti izvor ozbiljnih sporova ako nešto pođe naopako.

Osnovni propis koji uređuje ugovore između fizičkih lica u Srbiji jeste Zakon o obligacionim odnosima. On postavlja pravila o tome kako ugovor nastaje, šta strane duguju jedna drugoj i šta se dešava kada obaveze ne budu ispunjene. U nastavku dajemo opšti pregled ovih pravila, uz napomenu da konkretan pravni položaj zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja.

Šta je ugovor i koji su njegovi bitni elementi

Ugovor je saglasnost volja dve ili više strana usmerena na to da se između njih zasnuje, izmeni ili ukine određeni pravni odnos. Da bi ugovor nastao i bio punovažan, potrebno je da budu ispunjeni takozvani bitni elementi.

U opštem smislu, za nastanak ugovora značajni su:

• Saglasnost volja — strane se moraju usaglasiti o bitnim tačkama posla, pre svega o predmetu i, kod teretnih ugovora, o ceni ili protivnaknadi.
• Predmet obaveze — ono na šta se strane obavezuju mora biti moguće, dopušteno i dovoljno određeno ili odredivo.
• Osnov (kauza) — razlog zbog kojeg se preuzima obaveza mora postojati i biti dopušten.
• Poslovna sposobnost — strane moraju imati sposobnost da samostalno preuzimaju obaveze; ugovori maloletnika ili lica lišenih poslovne sposobnosti podležu posebnim pravilima.

Ako neki od ovih elemenata nedostaje, ugovor može biti ništav ili rušljiv, što znači da se na njega ne može osloniti onako kako su strane očekivale.

Forma ugovora: usmena, pisana i overena

U našem pravu važi načelo neformalnosti, prema kojem se ugovor po pravilu zaključuje prostom saglasnošću volja i ne mora biti u pisanoj formi. Usmeni dogovor je, dakle, često pravno obavezujući isto kao i pisani.

Ipak, od ovog pravila postoje značajni izuzeci. Za pojedine ugovore zakon izričito propisuje pisanu formu, a nekad i overu potpisa ili solemnizaciju (potvrđivanje isprave) kod javnog beležnika. Ako je forma propisana kao uslov punovažnosti, a nije ispoštovana, ugovor po pravilu ne proizvodi pravno dejstvo.

Tri osnovna oblika su:

1. Usmena forma — dovoljna za većinu svakodnevnih poslova između građana.
2. Pisana forma — potrebna kod ugovora za koje to zakon zahteva ili kada same strane tako ugovore; olakšava dokazivanje.
3. Overena (javnobeležnička) forma — traži se, na primer, kod prometa nepokretnosti i kod nekih drugih ugovora, radi veće pravne sigurnosti.

Budući da pravila o obaveznoj formi zavise od vrste posla, u konkretnom slučaju je uputno proveriti da li je za planirani ugovor pisana forma ili overa uslov punovažnosti.

Zašto je pisana forma korisna za dokazivanje

Čak i kada zakon ne zahteva pisanu formu, sačinjavanje ugovora u pisanom obliku ima veliku praktičnu vrednost. Usmeni dogovori se teško dokazuju: ako dođe do spora, sud utvrđuje šta je zaista ugovoreno, a sećanja strana i svedoka često se razlikuju.

Pisani ugovor jasno beleži ko su strane, šta je predmet, koji su rokovi i uslovi, i time smanjuje prostor za nesporazume. Kod pozajmice novca, na primer, potpisana priznanica ili ugovor znatno olakšavaju dokazivanje da je novac uopšte predat i pod kojim uslovima treba da bude vraćen.

Česti ugovori između fizičkih lica

Pozajmica (zajam) novca

Ugovorom o zajmu jedna strana predaje drugoj određenu sumu novca, a druga se obavezuje da vrati isti iznos u ugovorenom roku. Između fizičkih lica zajam je često bez kamate, ali kamata može biti ugovorena. Preporučljivo je pisano evidentirati iznos, rok vraćanja i eventualnu kamatu.

Kupoprodaja pokretnih stvari

Kod kupoprodaje prodavac predaje stvar i prenosi svojinu, a kupac plaća cenu. Za pokretne stvari (automobil, tehnika, nameštaj) po pravilu nije potrebna posebna forma, ali je pisani ugovor ili račun koristan zbog dokazivanja i eventualnih nedostataka stvari. Za promet nepokretnosti važe strožija pravila o formi.

Zakup

Ugovorom o zakupu zakupodavac ustupa stvar na korišćenje, a zakupac plaća zakupninu. Kod zakupa stana bitno je pisano definisati visinu zakupnine, trajanje, obaveze održavanja i uslove otkaza, kako bi se izbegli kasniji sporovi.

Poklon

Poklonom se bez naknade prenosi imovina na drugoga. Za poklon pokretnih stvari uz predaju stvari najčešće nije potrebna posebna forma, dok se za poklon nepokretnosti traži overa. Poklon ima i specifičnosti u pogledu opoziva i nasledno-pravnih posledica.

Obaveze strana i posledice neispunjenja

Svaki ugovor stvara obaveze. Kod teretnih ugovora obaveze su po pravilu uzajamne: jedna strana duguje stvar ili uslugu, druga plaćanje. Strane su dužne da svoje obaveze izvrše savesno, u svemu kako glasi ugovor.

Do problema dolazi kada jedna strana ne ispuni ono na šta se obavezala ili to učini sa zakašnjenjem (docnja). U tom slučaju druga strana, u zavisnosti od okolnosti, može imati pravo da:

• zahteva ispunjenje ugovora;
• traži naknadu štete koju je pretrpela zbog neispunjenja ili docnje;
• pod određenim uslovima raskine ugovor.

Kod novčanih obaveza, dužnik koji kasni po pravilu duguje i zateznu kamatu za period docnje. Obim prava zavisi od vrste povrede i od toga šta su strane ugovorile.

Raskid ugovora

Raskid znači prestanak ugovora pre nego što je u potpunosti izvršen. Do njega može doći na više načina.

• Sporazumni raskid — strane se saglase da ugovor prestaje i uređuju posledice.
• Raskid zbog neispunjenja — ako jedna strana ne izvrši bitnu obavezu, druga pod zakonskim uslovima može raskinuti ugovor, uz mogućnost da traži i naknadu štete.
• Raskid zbog promenjenih okolnosti — u izuzetnim situacijama, kada nastupe okolnosti koje bitno otežavaju ispunjenje.

Posle raskida strane po pravilu vraćaju ono što su primile. Uslovi i pravne posledice raskida zavise od konkretnog ugovora, pa je pre takvog koraka korisno proveriti pravni položaj.

Zastarelost potraživanja

Protekom vremena pravo da se sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze može zastareti. Zastarelošću ne prestaje samo pravo, ali dužnik može istaći prigovor zastarelosti i time izbeći prinudno izvršenje.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa opšti zastarni rok, a za pojedine vrste potraživanja propisuje posebne, često kraće rokove (na primer za povremena davanja ili za neka potraživanja iz prometa robe i usluga). Pošto rok i početak njegovog računanja zavise od vrste potraživanja, u konkretnom slučaju treba proveriti koji rok se primenjuje, jer propuštanje roka može trajno oslabiti mogućnost naplate.

Kada se obratiti advokatu

Za jednostavne, svakodnevne poslove građani obično sami postignu dogovor. Konsultacija sa advokatom je korisna kada je reč o većim iznosima, kada je forma ugovora sporna, kada druga strana ne ispunjava obaveze ili kada postoji rizik od zastarelosti. Pravovremen pregled ugovora i saveti o formulaciji obaveza mogu sprečiti kasnije sporove ili olakšati zaštitu prava ako do spora ipak dođe.